 |
| Trondheim, Nidarosdomen |
Pesma kralja Tibalda
„Prvih dana meseca avgusta, pomenute godine, vrućina je u Rimu bila neizdržljiva. Na plavom, usijanom nebu nema nijednog oblačka. Pošto ja nemam kola, odlazim na stanicu, otkud električni voz vozi do mora i stojim tamo u gunguli sveta. Kroz jedno prozorče, pritisnut gomilom, koja guta sladoled gledam, preko puta, u zelenilo groblja, protestantskog, i u piramidu - omanju egipatsku piramidu - koju je sebi, još za života, naručio bogati bakalin Cestius. Pre dve hiljade godina. Svaki se razveseli kad to vidi, u Rimu". /str. 414/ „Muči me, sve više, kad vidim, kako sam nemoćan, i sitan, na svom položaju u Rimu, a slutim da će, sve što mi je blisko i drago, u mojoj zemlji, opet nestati u požaru i pepelu, kao što se to već jednom desilo, u mom životu. Sećam se kako Oxenstierna poručuje, u testamentu, svom sinu, da će doći dan, kad će uvideti, sa koliko se malo pameti države upravljaju". /str. 416/ „Ja se onda smejem i kažem domaćici, da bi bilo teško, u nekoliko reči, govoriti, o poreklu Aleksandra, i Makedonaca, ali Grk nije bio. Ja priznajem njoj prioritet u znanju marksizma, ali kad je reč o istoriji, i prošlosti, ne puštam rado, ispred sebe, nikog". /str. 427/ „Ja nisam rekao, kažem, da su Rimljani išli do Severnog pola. A što se tiče Grčke, ako baš želi da čuje, treba da zna, da je Antonije Diogen napisao fantaziju o NEVEROVATNIM ČUDIMA IZ THULE. Da uzgred dodam, da u tom romanu opisan je i jedan put na Mesec". /str. 428/ „Pred mojim očima protiče Tibar, neka reka,po kojoj plove lešine, a zatim vidim, u mislima, sebe, u Trondheimu, u pristaništu, gde je spomenik podignut gradskom inžinjeru, koji se zvao Dahl. Među slagalištima drveta i fabričkim zgradama varoši, iznad pristaništa, dočekuje me taj krupni, bronzani, čovek, koji je ceo život proveo na radu za svoju varoš. Spomenik drži u ruci kišobran i liči na spomenik pesnika Bellija, u Rimu. Dahl je radio u svom mestu, nije putovao. I ja sam to želeo, kažem mu, kao izvinjavajući se, kroz san. Skidam kapu. Treba biti Dahl. Dahl. Dahl. Dahl". /str.432/
Miloš Crnjanski
